Aco je 4 godine na bolovanju zbog dece: Sednem, stavim ruke na glavu i ne znam šta ću. Iz njih izlaze samo zvukovi, nema kontakta s realnošću. Pakao. A sad...
- Prvih šest meseci bilo je baš teško. Bukvalno sednem, stavim ruke na glavu, prste u kosu i ne znam šta ću. Iz njih izlaze samo zvukovi, nikakav kontakt s realnošću. Pakao. A sad ne mogu dan da zamislim bez njih dvoje. Ne bih mogao da izdržim ni na posao da odem i da toliko ne budem s njima. Skoro četiri godine se ne odvajamo. I sad nam je super, zaista. Sve se razumemo - priča za Kurir Aleksandar Aca Stankić, otac čije oboje dece ima autizam i koji je bezmalo četiri godine na bolovanju upravo zbog Janje i Jakova.
Tata koji nema lufta da pobegne iz kuće. Pa makar i na posao, što, priznajte, mnogi od nas činimo. Kad krenu domaći, kontrolni, kad krenu da kukaju kako neće da jedu ručak, ali hoće čokolade, svima nama i najgori dan na poslu izgleda kao raj. Ali Aca taj raj ne može sebi da priušti. A više ga i ne želi.
- Često o tome pričamo. Čak meni Aca kaže da radim, da sam umorna. A ja imam utisak da je njemu mnogo teže nego meni. Jer ja ću da izađem malo, pa ću i da prođem s ljudima, a on je konstantno s njima - kazaće nam Zaga, supruga i majka.
A oboje će uglas da ih je održala - ljubav!
- Opstali smo zajedno prvo zato što se mnogo volimo. A onda nas je ovo još više zbližilo. Imamo, naravno, teških momenata. Kad Aca padne, vučem ga, kad ja padnem, on mene. Ali ti teški momenti su sve ređi jer nam to što vidimo da ide nabolje daje vetar u leđa - priča majka.
Već je deveta godina da je 2. april, Međunarodni dan osoba sa autizmom, njihov dan. Janji će u maju 11 godina, Jakovu je osam. Iako nama sa strane stvari izgledaju drugačije kada vidimo mališane, u kući Stankića sada vlada potpuni mir. I zadovoljstvo.
- Naš dan izgleda mnogo bolje i prilično opuštenije, jer se oni menjaju nabolje. Jakov doduše brže, ali i Janja se baš promenila i, što je najvažnije, tu je. Sad je prisutna. Svesna je da joj se obraćamo, zna da se presvuče, sama ide u ve-ce. Koristi i malo više reči otkad je brat progovorio. Ume čak i da se posvađa, al' to uglavnom s tatom - evo ga i Zagin osmeh.
Osim onoga što im sleduje o trošku obaveznog zdravstvenog osiguranja, Zaga i Aca već nekoliko godina plaćaju i privatno logopeda, defektologa. I to od plate radnika obezbeđenja i medicinske sestre. Krediti su se podrazumevali. A potom je cela Srbija skupljala novac i za odlaske na kliniku u Japan. Sad se svakako lakše diše.
- Sve to zajedno dalo je rezultate. Ta imunoterapija iz Osake sama po sebi ništa ne može da uradi ako se ne radi s decom. I sada nas bukvalno svaki dan nečim iznenade. Jakov je pre neko veče sastavio tri rečenice jednu za drugom i to nam je bilo vau! Janja svaki dan neku novu reč upotrebi, uradi nešto sama... Nisu više tako asocijalni. Razumemo se skroz, i mi njih i oni nas otprilike, i to je najbitnije - priča Zaga, dok će Aca:
- Janji je trebalo skoro dve godine terapije da je razumem i isprva je delovalo beznadežno, dok je Jakov posle tri meseca već počeo da pokazuje rukom i da me gleda u oči. Došli smo dotle da Jakov odgleda film sa mnom i čita mi titlove. Kad ispričam vic neki - smeje se. A Janja čak i krije tragove kad prospe sok! Uzme peškir, obriše i skloni ga da mi ne vidimo. Stvarno treba dosta vremena i živaca. Ali nema nazad.
Nije to, naravno, sjajno.
- Ali sve više imamo nade u njihov oporavak. Ne totalni, svesni smo toga, ali da sutra mogu da funkcionišu sami. Najveći strah i briga nam je šta će s njima biti kad nas ne bude. Za to moramo da ih spremamo - veli majka.
Mališani idu u Specijalnu osnovnu školu "Milivoje Pavlović". Jakov je prvi razred, Janja treći.
- Jakov još nosi pelene. To nam je problemčić. Sigurna sam da mu je to neka sigurnost - mama će, pa će se setiti:
- Neki dan mi je učiteljica napisala da se vidi da je Jakov voljeno dete. I to nam baš znači. Kao da nam je neko dao medaljon!
A onda će u ovaj razgovor telefonom da se ubaci i Jakov.
- Kaži: "Ćao, Jeco" - Zaga će.
- Jeca! Jeca!
Eto najlepše pesme...